Uzmimo da su, kao i obično, tačne glasine da su Kum i Šiptar namerno ubijeni prilikom ili posle hapšenja. Fale, dakle, dvojica glavnih svedoka. Za istragu važniji od Legije. Oni znaju gde su, koliko i kad viđali premijerove ljude. Oni znaju o čemu su razg
U današnjoj srpskoj vlasti svi lažu, mnogi kradu,
neki ubijaju! Zbog takvih, a da nije straha od stranaca, u Srbiji bismo već
živeli usred fašizma. Usred genocida nad sopstvenim narodom. Ovde je Gebels,
postoji Gestapo, funkcionišu eskadroni smrti, Rajhstag je zapaljen, traži se
samo Hitler. Kolektivni ili pojedinačni. Javna srpska politika stoga je puka
halucinacija; izbori su farsa; parlament je privid; država je paravan. Naš život
predstavlja samo iluziju. Mi smo eksponati u formalinu na patološkom odeljenju
Kontinenta. Smešteni u tegle, kao zimnica za demone koje smo sami dozvali.
Sve što se radi u srpskoj politici, ta užasavajuća kombinacija jednostavne ideologije - krštene lažnim imenima “reforma” i “evropeizacija” - plus neprestani teror u javnom životu, krije dogovor onih koji imaju moć sa onima koji imaju novac. Lordovi mafije, nosioci državnih funkcija i vlasnici kapitala - Nevidljivi Upravni Odbor Srbije - polovina ološa koja je krenula sa ambicijama Kenedija a završila u kostimu Don Korleonea, ostatak koji je počeo kao Don Korleone a ima ambicija da bude Kenedi, revija zlih duhova usmerila je Srbiju ka propasti. Mi smo dopustili da to urade. Još gore, sudelujemo u koreografiji. Očito, kolektivna inteligencija Srba bolesno je manja od zbira pojedinačnih pameti. Encefalogram srpske nacije stoga ima samo ravnu liniju. Nalaz neurologa - moždana smrt.
Tvrdim, dakle, da u sistemu još postoje ljudi koji izriču smrtne presude i dželati koji takve presude izvršavaju. Ako to nije tačno, odakle mrtvi? Tvrdim da se osnovni princip očuvanja i raspodele moći nije promenio padom slobizma. Tvrdim da je konsenzus finansijera, tajne policije, mafije i političara ostao nepromenjen. Tvrdim da je strah i dalje najmasovniji srpski proizvod. Tvrdim kako ovo što smo videli, nije najgore što ćemo videti.
Počnimo od ubistva pukovnika tajne policije Gavrilovića. Bio je na razgovoru kod Koštunice, tada predsednika Jugoslavije, odatle otišao da kupi hleb i jogurt. Streljan na izlazu iz prodavnice. Uzmimo da ga je likvidirala mafija. Razlog? Pričalo se da je odneo šefu države dokumenta o zajedničkim poslovima kriminalaca i političara bliskih premijeru srpske vlade. Ovakva egzekucija neminovno proizvodi direktni rat i konačni razlaz Koštunice i Đinđića. Da li bi se taj ogranak mafije odvažio da samoinicijativno izazove politički sukob najvišeg stepena da neko, iz onog centra političke moći koji se osetio ugroženim, nije smatrao da je to sasvim prihvatljiv rizik u zamenu za eliminaciju neugodnog svedoka? Neko je odobrio, neko je ubio, neko je medijima te noći dostavio informaciju da je Gavrilović, pukovnik tajne policije, “sitan kriminalac i pripadnik voždovačkog klana”?! Ko? Nema pravog odgovora. Osnovana je, onda, pretpostavka kako je “davalac saglasnosti” za ubistvo još u političkoj igri. Koji je među nama sledeći neugodni svedok? Ono pre, njega ništa nije koštalo. Po toj ceni može da uradi i ovo. Sve dok je njegov profit veći od rizika da bude otkriven i kažnjen, “davalac” nad nama ima moć koja pripada samo Svevišnjem. Teško je živeti u Srbiji kad znaš da tvoju sudbinu odlučuje takav bog.
Ništa u ubistvu Đinđića, takođe, nije razmotreno po uzrocima, posledicama i mogućim rešenjima. Sve je urađeno nasumice, u brzini i samoodbrani. Smešna Komisija nije otkrila ni šta su radili oni oko premijera, a ne oni koji su ga ubili. Kako bilo ko sme da izgovori da je Đinđića ubila država kojoj je stajao na čelu i sistem koji je nasledio i doradio. Uzmimo da su, kao i obično, tačne glasine da su Kum i Šiptar namerno ubijeni prilikom ili posle hapšenja. Fale, dakle, dvojica glavnih svedoka. Za istragu važniji od Legije. Oni znaju gde su, koliko i kad viđali premijerove ljude. Oni znaju o čemu su razgovarali i šta su dogovorili. Ko ih je posećivao u zatvoru i Šilerovoj. Zašto? Jedan od ubijenih, kažu, bio je predviđen za premijera. Kako je onda tako iskusan kriminalac, potencijalni premijer, čovek kojeg juri cela zemlja, po policijskom izveštaju krenuo u prigradski autobus noseći u ruci puškomitraljez? Kako se tako iskusan tandem nije odmah predao poteri kad je, sa toliko borbenih poslova u rukama, znao da su šanse za otpor policajcima nepostojeće. Na fotografijama leševa vide se modrice. Jesu li se njih dvojica, u dugim danima skrivanja, međusobno tukli? Uzmimo da je, posle svega, netačan telefonski poziv i poruka - “Osvetili smo Zorana”. Recimo da je još netačniji dobijeni odgovor -”Nisam tražila osvetu, nego da njega za života štitite”!
Razmotrimo neverovatnu mogućnost da je sve ovo tačno. Pošto nema procesa i zvanične presude, dozvoljene su pretpostavke. Ako je naređeno da se Kum i Šiptar ubiju, prilikom hapšenja ili posle njega, naredbodavac ili više njih, nisu umesto pravde uzeli osvetu u svoje ruke. Oni su, mnogo gore, oteli istinu o Đinđićevom ubistvu od svih nas. Država, naime, nikad nema prava na osvetu; samo na pravdu. U sistemu su, onda, ostali i sudije i dželati. Oni koji naređuju da se neko ubije i ubice. Pucači su ranije ubijali, jer je to bilo za spas nacije. Streljali su, bilo je to za dobro države. Nekima se isplatilo. Drugi su uživali. Treći sebe možda danas otkupljuju. Svi zajedno, još se više boje tajne koja njih vezuje u bratstvo smrti, nego zakona ili kazne. A mi? Ima li ičega od čega nismo uplašeni? Postaje li manje opasno kad zatvaramo oči kao da smo već mrtvi?
Bez odgovora na pitanja: postoji li ovde Gestapo i ko je pravoslavni Hitler, ko je kontrolor legalno ilegalnog sistema, ko prisluškuje a ko puca, ko presuđuje a ko naplaćuje, ko ostaje zauvek bedan, ko postaje večiti bogataš - bez tih odgovora, velim, sve u Srbiji je laž, farsa i tragedija. Ovde neko laže, neko krade, neko ubija. Pod Slobom je bilo drugačije. Tada se ubijalo, kralo i lagalo. Toliko buke oko redosleda.
Aleksandar Tijanić
