http://host.sezampro.yu/radiomileva/?id=151
Trebalo je pre desetak dana da izadje novi broj Radio Mileve, al' eto, razumecete iz teksta koji sledi, kasni. Mile ---------------------------------------------------- R A D I O M I L E V A Broj 463 godina XIV - vek II Beograd 16. jul 2006. ---------------------------------------------------------------------------- ---- [EMAIL PROTECTED] http://host.sezampro.yu/radiomileva/ (1998-2005) http://www.yurope.com/news/mileva/ (1993-1998) Sadrzaj: Uvodnik Uvodnik Pre desetak dana sam bio poslom u gradu, pa posle prosetao od Studentskog trga do Hrama svetog Save. Sve sam to lepo opisao, a ubacio i neke fotografije koje sam usput usnimio, al' savlada me umor, pa ostavih sve da posaljem sledeceg dana kad budem pri cistoj svesti. Sutradan, bese to subota 8. jul, pridigao se lepo i uz kafu razmatrao kako relaksirano da provedem miran vikend - obzirom da su nam kola u redu, da ves-masina radi, da nisu misteriozno osiguraci u kuci poceli da iskacu, da nije doslo do zagusenja u kanalizacionom sistemu, da nije... Utom zvoni telefon. Kada telefon zvoni u kuci, ja vec po zvonjavi prepoznajem da li to neko trazi nasu decu, ili je poziv za nas. Tako u sali, kada k'o zver osetim da je poziv za nas, obicno kazem: "Kakva li vest ovim pozivom stize?". Ovog puta nije bila sala. Javlja se Vesin brat od strica iz Niksica i uvijeno me pita kako sam, sta radim, kako su deca, kako je Vesa, kako su... A onda mi razjasni razlog poziva. Veli, na nasoj kuci (u Gornjem polju pokraj Niksica, gde leti boravimo) odvaljena su ulazna vrata, razlupani prozori, a crepovi na krovu se srucili. Lopovi, teroristicki napad? Nista od toga, vec je odleteo u vazduh magacin s eksplozivom udaljenim dva kilometra od nas i napravio opsti horor u Gornjem polju, objasnjava mi on. Sta cu, pakujem se i razmisljam, ako idem vozom ili autobusom, putovacu do tamo beskrajno dugo, a i rizik je jeziv. Obaska, sta ako krenu neki "monsuni", pa steta ispadne jos veca. Na Slaviji u poslovnici JAT-a saznao sam da mogu da putujem s popustom od 20% zahvaljujuci svom uzrastu. Vesa se tu povaljala od smeha i rece mi da sam usao u kategoriju penzosa. Stigao sam na Podgoricki aerodrom. Izlazimo iz aviona, a ono pljusak napolju. Nema autobusa ispred da nas preveze. Jedino je nekom uglednom licu iz svestenstva neko pritrcao s kisobranom da pripomogne, a mi raja, trcimo preko piste do ulaza u zgradu. Nova velika zgrada sva u punom sjaju, za razliku od one stare koja je mnogo losije izgledala od Autobuske stanice u Podgorici koja pristojno izgleda. Zinuo sam kad sam je ugledao. Preuzeo sam svoj prtljag i krenuo levo (zeleno - Not to declare). Niko mi ne trazi licnu kartu, niti pasos. Napolju uhvatih mini-bus za Niksic u poslednjem trenutku. Zamalo da mi zbrise. U Niksic sam stigao u noc i nije se imalo kud vec da uzmem taksi do Gornjeg polja (8 kilometara). Taksista me primio, pa se javio (identifikovao) dispeceru i rekao gde vozi. Na kraju voznje dobio sam i racun na kome pise kada smo krenuli, kada smo stigli, kolika je kilometraza, kolika je cena, a i ID ko me je vozio! Prilazim kuci, ukljucujem baterijsku lampu i razmisljam kako da udjem. Preko ili ispod vrata? Lakse izgleda ispod, al' opet nije sigurno - sta ako me poklope? Nekako sam smugnuo unutra sve sa stvarima. Smestio sam se i prespavao tako, a ujutro, po danu ugledah haos u kuci, crepovi na krovu razmesteni, polupani prozori , a odzacari nam nisu potrebni u kuci u sledecoj deceniji. Kako god, rekose mi da prijavim koliko nam je steta od razlupanih prozora. Ja neupucen pitah gde da idem to da prijavim. U Mesnu zajednicu koja se nalazi na Viru. OK. Ja otisao tamo i ima sta da vidim sta je ostalo od Mesne zajednice. Preko puta ugledah sator gde me uputise da to prijavim. Potom prosetah okolo i ima sta da vidim. Buldozerom ruse kucu koja ne moze da se popravi, vec ponovo da se se zida, pa druga, treca, cetvrta - jeziva ostecenja. Dok sam fotografisao onu cetvrtu kucu, prisao mi jejedan covek sav izgreban po licu i rekao: "Ovo je bila moja kuca. Sad zivim pod satorom i nadam se da ce nam neko pomoci". Posle, kada sam isao ka kuci, upitah se, da li su nasih devet polupanih prozora, razvaljena kucna vrata, i srozani crepovi, vazniji od kuce u kojoj je taj covek ziveo. Posle mi objasnise da se za polupane prozore posebno prijavljuje, a da za ostecene i razlupane kuce postoji druga komisija. Dok sam ja bio u kuci, naisla je neka komisija. Pogledali su ostecenja u kuci, napravili zapisnik, a na pitanje - sta sad. Odgovorise kratko: "Nese je bilo da napravimo zapisnik". Elem, prvo sam lopatom, pa onda metlom pokupio srcu od razlupanih prozora, pa zatim je sledio usisivac, pa "Brisko" Opet nisam siguran da li je preporucljivo kroz kucu ici bos. U povratku, za razliku od dolaska JAT-om, vracam se Montenegro Airlins-om. Na Aerodromu Podgorica ulazim kroz prolaz za domace letove, a u Beograd stizem kao putnik iz medjunarodnih destinacija. Prolazim kroz carinsku kontrolu i kako sam i pasos imao sa sobom, ja ga prilazem. Sluzbenica pretura po listovima, a ja joj velim da mi je pasos prazan. Ona me zgranuto pita odakle ja dolazim (ne moze da veruje da nemam ni jednu vizu upisanu). Medjunarodnim letom iz Podgorice, odgovaram ja. Tu mi ista udari pecat u pasos da sam usao preko Surcina u zemlju (drzavu) koja se sada zove Srbija. Nadam se da bar Beograd, u kome sam rodjen, nece za mog zivota promeniti svoje ime. Srpska Informativna Mreza [email protected] http://www.antic.org/
