LIČNI STAV
Maloletna zemlja
Piše: Kosta Čavoški
Kada neko isuviše često istupa, pa izgubi preko potrebnu sabranost i opreznost, tada mu se otme i poneka reč zbog koje bi kasnije ugrizao vlastiti jezik. To se upravo desilo Zoranu Đinđiću 13. februara 2003, prilikom posete vatrogasnoj jedinici Beograda.
Tada je rekao da mi više nismo "maloletna zemlja" o čijoj se strategiji odlučuje na nekom drugom mestu, iako se to doskora činilo. Time je, a da to uopšte nije želeo, pokrenuo pitanje ko je to do sada odlučivao o našoj zemlji kao da je maloletna, i kako je te svoje odluke sprovodio.
Samo retki pojedinci iz vrhuške DOS-a znaju da je u proleće 2000, kada je već bilo jasno da će se septembra iste godine održati presudni savezni izbori, Zoran Đinđić negde u inostranstvu zaključio nagodbu (za Amerikance je to bio deal) s nekim od predstavnika novih gospodara sveta o finansiranju predizborne kampanje DOS-a.
Prema onome što je do sada otkriveno, izgleda da je DOS za ovu svrhu dobio 30 miliona dolara (oko 70 miliona maraka prema ondašnjem kursu), od kojih je za samu kampanju utrošeno oko 40 miliona maraka, dok za preostalih 30 miliona nema valjanog pokrića.
No, kao što to uvek biva kada stranci daju pare, Đinđić je tom prilikom preuzeo odgovarajuće obaveze koje su se ticale buduće spoljne i unutrašnje politike koju će DOS voditi kada dođe na vlast.
U prvom trenutku Vojislav Koštunica nije učestvovao u sklapanju ove nagodbe sa strancima, a verovatno nije znao ni sve njene pojedinosti. Kada je, međutim, pristao da bude DOS-ov predsednički kandidat, Svetozar Stojanović je, kao njegov lični izaslanik, otputovao u Budimpeštu da bi u razgovoru s Amerikancima, najverovatnije s Vilijamom Montgomerijem, potvrdio da DOS-ov kandidat za predsednika preuzima sve obaveze koje su ranije uglavljene.
Već sada znamo da će neko od pomenutih pokušati da javno opovrgne ove naše navode. U ovoj stvari mi se, međutim, držimo Rusoovog upozorenja da "ako hoćemo da poznamo ljude, moramo ih videti na delu. U svetu ih čujemo samo gde govore; u svojim govorima oni, istina, istupaju javno, ali sakrivaju svoje radnje. U istoriji, pak, oni izlaze pred nas otkriveni, te ih prosuđujemo po njihovim delima".
Pa, šta, na osnovu onoga što su DOS-ovi čelnici do sada učinili, možemo reći
o obavezama koje su u proleće 2000. usmeno preuzeli prema svojim stranim
finansijerima? Po našem sudu, oni su se tada obavezali:
-
da odustanu od kontinuiteta sa SFRJ i zatraže prijem SRJ u UN kao nove, tek
stvorene države;
- da Slobodana Miloševića i druge optužene uhapse i isporuče
Haškom sudu;
- da pod vidom reforme VJ sa njenih čelnih položaja uklone
generala Nebojšu Pavkovića i druge proslavljene kosmetske ratnike;
- da
promenom Ustava Srbije, pod vidom regionalizacije Srbiju uistinu federalizuju i
iznutra razbiju.
Prvu obavezu lično je izvršio Koštunica odmah po dolasku na položaj saveznog predsednika, iako za to po Ustavu nije bio nadležan, i uprkos podrobno obrazloženom savetu koji mu je pismeno uputila Smilja Avramov, doajen našeg međunarodnog prava.
U izvršenju druge obaveze svi su učestvovali, iako su prethodno pismeno potvrdili da Milošević neće biti izručen Hagu. Jedino je u trenutku izručenja Koštunica pokušao da bude "neobavešten", kako bi na Đinđića prevalio odijum za ovaj sraman čin.
Treću obavezu je opet izvršio sam Koštunica tako što je simulovanim aktom - ukazom o penzionisanju - smenio Pavkovića s položaja načelnika Generalštaba, pošto mu čak dva puta nije pošlo za rukom da za takvu smenu dobije saglasnost Vrhovnog saveta odbrane. Konačno, i pored ogromnih razlika između DSS-a i ostatka DOS-a, obe strane nastoje da pod vidom asimetričnog regionalizma federalizuju i ubogalje Srbiju, tako što će od Vojvodine napraviti državu u državi, ostatak Srbije podeliti na četiri nove Vojvodine, a naposletku problematizovati i položaj Raške.
Zahvaljujući ovakvoj "politici", o sudbini naše zemlje, uključujući i sudbinu Kosmeta, ne odlučuje se u Beogradu, nego u Vašingtonu i Briselu, što znači da smo "maloletna zemlja" pod starateljstvom. To nam je upravo saopštio Đinđić kada je poverovao da, zahvaljujući svojoj mudrosti i državničkom umeću, to više nećemo biti.
