|
Kad stalno čuči neko "ne"Da li je u korenu
nacionalne sklonosti ka podelama, u stvari, nespremnost za rad i
nestrpljenje
Ako se drevna starorimska izreka "divide et impera" (zavadi pa vladaj) već odavno primila na ovom tlu, u našem narodu se pojavila njoj suprotna, "inadžijska" uzrečica Samo Sloga Srbina Spasava, nastala kasno (u drugoj polovini XIX veka), ali kao da se čuje oduvek. Od kada postoji srpstvo (te pomalo omražene reči u zvaničnom i javnom rečniku, u upotrebi često kao nacionalistički pojam) bilo je i nesloge unutar njega. Svađali su se Srbi još i pre Kosovske bitke (zavađena vlastela na večeri uoči boja), a Rastko Nemanjić, sveti Sava, upozoravao je na taj činilac srpskog mentaliteta. Ali, znali su Srbi i te kako da budu složni "kad zagusti" (otpor okupatoru za vreme svetskih ratova, solidarnost prilikom bombardovanja) ili kada se pojavi kolektivni inat (masovne demonstracije, pištaljke, jednovremena buka svega što buči, u pola osam uveče, zime 1996/97, peti oktobar 2000...) "U nama kao da stalno čuči neko ’ne’, nešto protiv nekoga, pa makar taj neko bio i blizak, što se ispoljava i kao rascep, podela ličnosti, srpska ’shizofrenija’, stalna prinuđenost na seobe i deobe, izdeljeni u sebi, unutar grupe ili između sebe, što dovodi do pomisli da i u drugom vreba stalna opasnost po opstanak (’ksenofobija’)", govori mladi psiholog Dejan Milićević. I nastavlja u drugom pravcu: "Ali, zato kod ljudi, naročito mladih, postoji pozitivna energija koja je protiv svih podela u sebi i s drugima. Sile entropije (razaranja) mogu biti obesnažene samo zajedničkim, kolektivnim, sabornim dejstvom i strpljenjem..". Milan Đ. Milenković, analitičar u penziji, analizira: "U trenutku kada se navikavamo na još jednu podelu (Srbi i Crnogorci) dobronamernik će opet upitati: ’Zašto se Srbi glože, umesto da se slože?’ U ovom neodređenom vremenu i prostoru u kome srpski narod nema himnu, grb i zastavu, čeka se novi ustav, a postoje i mnoge jezičke nedoumice i vicevi na temu - da li ste vi Srbocrnogorac ili Crnogorosrbijanac, ili kako se upotrebljava vokativ - "Hej, Srbocrnogorče" ili "Hej, Crnogorosrbine"... Uostalom, zašto bismo se tako dozivali i prozivali, biće popis stanovništva, pa šta da se utvrdi, ali šta ako je neko sin (kćer) Crnogorca i Srbijanca crnogorskog porekla i Srpkinje iz Hercegovine crnogorskog porekla? Ili dete rođenog Beograđanina crnogorskog porekla i Srpkinje iz Like, Slavonije, Bosne iz obe krajine i s Kosova, ili šta će biti dete Srbina iz Bosne i Crnogorke iz Andrijevice? Šta se piše, malim, a šta velikim slovom, ko je važniji, veći, bogatiji, ko očekuje pomoć, kako i od koga, ko s kim šuruje, neka je komšiji ukraden nov auto, ko bolje igra fudbal..". Svoj svome Podela na pametne i glupe, poštene i nepoštene, spada pod opšte, teško je merljiva i zavisi od više činilaca. "Ko će kome, ako neće svoj svome", zagonetna smicalica koju je izmislio neki "narodni pesnik", izaziva nedoumicu. Jer, pitanje je - šta će dati svoj svome? Hoće li mu "smestiti" ili će mu pomoći u nevolji? Ili i jedno i drugo? Da li "četiri S" mogu biti spasonosna formula i u današnje vreme prelaza iz neuspelog pokušaja socijalizma u nešto "još neopipljivo" na putu ka tehnološki superrazvijenom, globalnom društvu zasnovanom na zakonu profita. "Kao kad bi mišica porađala slona", neko se gorko našalio s našom zbiljom. Gospodin Desimir Tošić iz Demokratskog centra, za "Politiku" (našem saradniku Aleksandru Cvetkoviću) odgovara na pitanje: "Da li su podele posebno srpska osobina?" "Izvesna sličnost među mediteranskim narodima postoji, sličnost koja se ogleda pre svega u impulsivnosti i strastvenom zastupanju svojih uverenja, dok se tako nešto ne može naći kod naroda na severu Evrope - Engleza, Finaca, Norvežana... Uglavnom, po ovoj osobini Srbima su najsličniji Francuzi". Kakva je priroda današnjih podela? Gospodin Desimir Tošić: "Posle petooktobarskih promena nabujala energija i apetiti nove političke elite usmereni su pre svega na zauzimanje pozicija na svim nivoima vlasti. Sama vlast je postala opsesija. Suština podele unutar vladajuće elite je upravo u tome što se nejedinstvo i polemika, koji inače postoje u svakom društvu, ne vode oko programa i ideja, već oko ličnosti i borbe za vlast. Ova politička razračunavanja prati izuzetno niska kultura dijaloga i načina ophođenja, te se od pojedinih političara mogu čuti uvrede i pogrde kakve ne priliče ljudima koji upravljaju državom. Izuzetan problem je i opšta fragmentiranost društva..". Nema "genetske mane" "Današnje društvo je ’besklasno društvo’, dok novo društvo još nije
izgrađeno, sve to prati erozija vrednosti, jedan opšti nedostatak pravila
ponašanja kod samog naroda. Recimo, pre Drugog svetskog rata unutar
seljačkog sloja, po prirodi konzervativnog, postojao je određeni sistem
vrednosti, pravila ponašanja i solidarnosti. Istorijski gledano,
najupečatljivije i najkrvavije podele u srpskom društvu su bile u 19. veku
između naprednjaka i radikala što je kulminiralo Timočkom bunom, a u 20.
veku između četnika i partizana tokom Drugog svetskog rata..".
Postoji li "genetska mana" sklonosti ka podelama i šta nam nedostaje? Mladi psiholog Dejan Milićević pokušava da odgonetne: - Teško je pradedinu ili očevu sklonost ka svađama i podelama pripisati meni kao ’genetsku manu’. Zato to ne priznajem. Možda nam nedostaju rad i strpljenje. "Mada to može zvučati uvredljivo, naš narod (ili njegov dobar deo) stekao je naviku da ne radi i to je najpogubnija posledica socijalističkih pokušaja da se nezarađeno blago troši ’prema zaslugama’ po sumnjivim kriterijumima šta je to zasluga". Mnogi od nas izbegavaju javne odgovore na sablažnjiva pitanja o srpskoj slozi i neslozi, ali će se - ’u poverenju’ - ipak brže dosetiti primera nesloge, nego sloge, u porodici, među komšijama ili između političkih stranaka, recimo. Milorad Ćirilović
| |||
Title: Message
