Пасив често није
природан на српском, и тада се користи само због неодређености субјекта.
Tačnije, pasiv je u srpskom manje u upotrebi nego u engleskom. Njegova
funcija je jasna: staviti akcenat na *radnju* a ne na onoga ko tu radnju
izvršava.
Програм не може да се уклони.
Ко не може да уклони програм, он сам себе или неко њега?
To nije ni bitno (za korisnika kome je lokalizacija namjenjena):
"The program cannot be removed."
Isto pitanje važi i na engleskom. Ako već treba biti precizan, onda je
potrebno skrenuti pažnju programerima da pojasne grešku. Međutim, ono što
grešku definiše je numerički kod, a ne sama tekstualna poruka.
онда опет није јасно да ли не може бити уклоњен по природи ствари, или га
(неодређени) субјекат не може уклонити.
Po prirodi stvari računari su neživa bića puna naredbi. ;)
Другим речима, као што не бих инсистирао на пасиву, тако не бих ни на
активу.
Jedno na čemu bih ja insistirao jeste da se računar kao predmet ne
"oživljava".
Ту је додуше и питање *ко* прича :) Ја сам становишта да није програм тај
који прича, већ рачунар која програм извршава, па ми род у активу не
зависи
од програма.
Kao što rekoh, pasivna konstrukcija naglašava radnju, a to je ono što je
bitno. Rasprava o "činiocu radnje" još se dodatno komplikuje
"bratimljenjem" računara sa korisnikom.
Друго, чини ми се да у оваквим случајевима у српском више пристаје
садашње него прошло време (/could not/ -> „не могу да“, „не може да“),
Modalni glagoli imaju zanimljivo mjesto u diskusiji o prevodu, ali ovo
nije književni tekst. Na kraju, to kako se poruka prevodi zavisi i od
onoga ko piše program.
„стижем за десет минута“), а у програмима се обично ради о тренутачном
одзиву на издату наредбу.
...*nakon* što se komanda izda. Čini mi se da je za korisnika ohrabrujuće
kad je poruka o neuspjeloj "akciji" u prošlom, nego u sadašnjem vremenu,
ali to su već nijanse :D
PS
Moj predlog za rječnik bio bi "Veliki rečunarski rečnik" umjesto
"Sveračunarski rečnik".
--
Marw
