> [: Marw :] > Znam da sljedeća analogija nje baš prirodna, ali pokušajte da zamislite > kako bi izgledao interfejs (sučelje) svih programa na engleskom ako biste > htjeli da naglasite i "subjekta" radnje. [...]
Можда је боље да уместо да непосредно петљамо енглески у причу, за
разматарања о стилу замислимо да се програм изравно пише на српском. Па тек
кад утврдимо „идеални“ стил, да видимо кочи ли нас нашто то што се ипак ради
о превођењу.
Начелно, ја видим два доследна стила, у зависности од једне битне полазне
тачке: да ли између корисника и онога што се догађа постоји неки
међуизвршитељ, или само међупосматрач.
1. Међуизвршитељ
Корисник издаје наредбе, извршитељ их извршава.
Сликовити пример. На једном крају крају собе ја заваљен у фотељу, а на
другом крају, крај врата, стоји робот (мислите пре на Асимова него на
Адамса). Желим да робот отвори врата. Тада је најлогичније да кажем роботу:
„Отвори врата“.
Ако се врата којим случајем не отворе, очекујем од робота један од два
одговора: „Не могу да отворим врата“ или „Врата не могу да се отворе“; први
ако робот није сигуран зашто не може да отвори врата, а други ако је увидео
да се врата не могу отворити чак и ако ја или неки други робот то покуша.
Нпр. некима кад се не мили да је „до њих“ умеју да употребе конструкцију
„...не може да се...“ пре него „...не могу да...“; не очекујем тако нешто од
робота.
Такође, не очекујем да ми робот каже „нисам могао да отворим врата“ или
„врата нису могла да се отворе“. Прво јер га нисам послао пре два сата да
отвори врата, већ се све дешава у неколико секунди, а друго не очекујем зато
што врата и даље не могу да се отворе.
Ако нисам сигуран да ли сам роботу добро издао наредбу, онда му отворим
полеђинску маску, где имам картончиће произвођача на којима стоји, између
осталог, „На *в*ашу наредбу да отвори врата, робот ће покушати...“
Овај пример даје први стил сучеља на српском: ставке по менијима и дугмадима
су заповести рачунару (роботу), на шта он може, чак и треба да одговори у
активу, кад није сигуран до чега је проблем. Текстове кратке помоћи
(облачићи, шта-је-ово) програмер пише имајући на уму општу корисничку
публику.
2. Међупосматрач
Корисник лично обавља посао, посматрач коментарише.
Сликовити пример. Заваљен у истој оној фотељи, предамном стоји послужитељ
(мислите пре на Око света за 80 дана него на Чича Томину колибу), и показује
на два конца, обраћајући ми се: „Отворите врата“ овим концем, затворите
врата овим другим. Повучем конац за отварање врата.
Ако се врата којим случајем не отворе, послужитељ то уочава и саопштава ми:
„Врата не могу да се отворе“. Пошто није лично покушао да их отвори, не може
ни рећи „Не могу да отворим врата“.
Ако нисам сигуран да ли сам добро повукао конац за отварање, питам
послужитеља има ли какву идеју о томе, на шта ми он одговара: „Конце који
*В*ам стоје на располагању можете употребити...“
Овај пример даје други стил сучеља на српском: ставке по менијима и
дугмадима су етикете саопштења кориснику, и стога му персирају. Текстови
кратке помоћи такође су онда обраћања кориснику, које програмер пише из
перспективе љубазног послужитеља-коментатора.
* * *
Оба ова стила су доследна према својим полазним тачкама. У пракси се
догодило да се већина превода (односно преводилаца) прихватила првог,
међуизвршитељског, уз ситна колебања. Међутим, с времена на време се јаве и
они којима се чини да би други стил, међупосматрачки, више одговарао; Горан
ће потврди примером из свог скорашњег искуства.
Можемо сад и да продумамо који друштвено-психолошки чиниоци стоје иза ових
избора, али то му је што му је. Ако се већ нечему издају наредбе, онда то
нешто може узвраћати у првом лицу. Ако се наредбе не издају, онда нема ко
или шта да узвраћа у првом лицу.
* * *
У међупосматрачком стилу теоретски не мора да се персира, у ком случају би
се извршни текстови (дугмад, менији) поклопили у оба стила. Али би
истовремено и дужи текстови прешли у обраћање на „ти“. Ово је проблематично
из два разлога. Први је онај који многи поменуше, да се толика количина
фамилијарности обраћања не сматра сасвим пристојном. Ово је додуше тачка
гледишта, али постоји и други, много озбиљнији, технички проблем: род
корисника. Лично, ђене-ђене што би ми текстови говорили „...када обришеш
датотеку...“ или „...потом задај име...“, али би ми већ сметало кад бих
мало-мало читао „...да би променила дозволе...“, „...ако си завршила с
послом...“, итд.
signature.asc
Description: This is a digitally signed message part.
